Šuma Striborova

Zašao neki momak u šumu Striborovu, a nije znao da je ono šuma začarana i da se u njoj svakojaka čuda zbivaju. Zbivala se u njoj čuda dobra, ali i naopaka - svakome po zasluzi. Morala je pak ta šuma ostati začarana, doklegod u nju ne stupi onaj, kojemu je milija njegova nevolja, nego sva sreća ovoga svijeta.

Nasekao dakle onaj momak drva i seo na panj, da počine, jer bijaše lep zimski dan. Ali iz panja iziđe pred njega zmija i stade se umiljavati oko njega. Ono pak ne bejaše prava zmija, nego bejaše ljudska duša, radi greha i zlobe ukleta, a mogao je osloboditi samo onaj, koji bi se s njom venčao. Bljeskala se zmija kao srebro na suncu i gledala momku upravo u oči.

»Lepe li gujice, Bože moj! Gotovo da bih je i kući poneo«, - progovori momak od šale.

» Evo budalaste glave, koja će me osloboditi na svoju nesreću«, - pomisli grešna duša u guji, požuri se i pretvori se odmah od guje u lepotu devojku, te stade pred momka. Rukavci joj bijeli i vezeni kao krila leptirova, a sitne nožice kao u banice. Ali kako bijaše zlobno pomislila, onako joj ostade u ustima gujin jezik.

»Evo me! Vodi me kući i venčaj se sa mnom!« - reče guja-devojka momku.

Sad da je ono bio siguran i dosetljiv momak, pak da brže mahnuo ušicom od sekire na nju i da je viknuo: »Nisam baš ja mislio, da se sa šumskim čudom venčam«, postala bi devojka opet gujom, utekla bi u panj i nikome ništa. Ali ono je bio neki dobričina, plašljiv i stidljiv mladić, pak ga bilo stid da joj ne ispuni želje, kad se već radi njega pretvorila. A baš mu se i svidela, jer je bila lepolika, a on, neuputan, nije mogao znati, što joj je ostalo u ustima. Uze on devojku za ruku i povede je kući. A živio je taj momak sa svojom starom majkom i pazio majku kao ikonu.

»Evo, majko, snahe«, - reče momak, kad stigoše on i devojka kući.

»Hvala Bogu, sinko«, - odvrati majka i pogleda lepotu devojku. Ali je majka bila stara i mudra i odmah spozna, što imade snaha u ustima. Ode snaha da se preobuče, a mati reče sinu: »Lepu si mladu izabrao, samo pazi, sine, nije li ono guja!« Sin se malo ne skamenio od čuda: otkud njegova mati znade, da je ono bila guja? Razljuti se u srcu i pomisli: »Moja majka mora da je veštica«. I odmah zamrzi na majku.

Počelo njih troje živeti zajedno, ali ono zlo i naopako. Snaha jezičljiva, nazlobna, proždrljiva i goropadna. Bila je tamo litica visoka do oblaka, te snaha zapovedi jednog dana starici, neka joj donese snega sa vrha litice, da se umije.

»Nema puta na onu visinu«, - reče starica.

»Uzmi kozu, neka te vodi. Kuda ona gore, tuda ti naglavce dolje«, - reče snaha.

Tamo bio i sin, pa se nasmejao na te reči, samo da ugodi svojoj ženi.

To se tako ražalilo majci, da odmah pođe na liticu po sneg, jer joj nije bilo žao života. Idući putem, htela se pomoliti Bogu za pomoć, ali se predomisli govoreći: »Opazio bi Bog, da mi sin ne valja.« No Bog joj ipak ostao na pomoći, i ona sretno donese snasi snega s litice ispod oblaka.

Drugog dana zapovedi snaha baki:

»Idi tamo na jezero zamrznuto. Usred jezera ima rupa. Uhvati mi na rupi šarana za ručak.«

»Provaliti će se led poda mnom, propast ću u jezero«, - odvrati baka.

»Radovat će se šaran, propadneš li s njime«, reče snaha.

I opet se sin nasmejao, a baka se tako ražalostila, da odmah ode na jezero. Pucketa led pod bakom, plače ona, da joj se suze po licu mrznu. Ali još ne će da se Bogu moli, taji pred Bogom, da joj je sin grešan. »I bolje da poginem«, pomisli baka i ide po ledu. Ali još nije došlo vreme, da baka umre. Zato prelete nad njom galeb, noseći ribu. Omakne se riba galebu i padne upravo pred baku. Baka uze ribu i donese srećno snasi.

Trećeg dana sela baka uz ognjište i uze sinovu košulju, da je okrpi. Kad to vide snaha, polete do nje, istrže joj košulju iz ruku i viknu:

»Ostavi to, sljepice stara, nisu to tvoji poslovi.«

I ne dade majci, da okrpi sinovu košulju. Sad se starici posve rastuži srce, te ona ode pred kuću, sedne na onoj ciči zimi na klupu i pomoli se Bogu:

» Bože moj, pomozi mi! «

Uto vide ona, kako k njoj ide neko ubogo devojče, na njemu samo izderana rubina, a rame pomodrilo od studeni, jer joj se rukav iskinuo. Ali se svejedno devojče nasmejava jer je umilne ćudi. Pod pazuhom joj svežanj triješća.

»Hoćete li, bako, kupiti luči?« pita devojče.

»Nemam novaca, kćeri, nego ako hoćeš da ti okrpim taj rukavčić«, - reče tužna baka, koja je još držala u rukama iglu i konac za sinovu košulju. Baka okrpi devojčici rukav, a devojka joj dade svežanj luči, zahvali joj milo i ode dalje, radosna, što joj rame ne zebe.

U veče reče snaha baki: »Mi ćemo poći u goste kumi, a ti da si ugrejala vode, dok se vratim.« Bila snaha proždrljiva i uvek gledala, gde da se ugosti.

Kad oni odoše, osta baka sama, pa uze onog triješća, što joj ga prodalo devojče, i potpali oganj na ognjištu, a onda ode u komoru po drva. Dok je ona u komori tražila drva, začuje, kako u kuhinji nešto pucka, nešto kucka: kuc! kuc!

»Tko je božji? « - upita baka iz komore.

»Domaći! Domaći!« - odzovu se iz kuhinje neki sitni glasovi, kao da žvrgolje vrapci pod strehom.

Dalo se baki na čudo, što je ovo ovako u noći, i ona ude u kuhinju. Kad ona tamo, ali ono se na ognjištu istom rasplamsale luči, a oko plamena zaigrali kolo »Domaći«, sve sami mužići od jedva po lakta. Na njima kožusi, kapice i opančići crveni kao plamenovi, kosa i brada sive kao pepeo, a oči žarke kao živi ugljen. Izlazi njih sve više i više iz plamena, svaka luč po jednog daje. Kako izlaze, tako se smiju i vrište, prebacuju se po ognjištu, cikću od veselja i hvataju se u kolo.

Pa zaigra kolo: po ognjištu, po pepelu, pod policu, na stolicu, po ćupu, na klupu! Igraj! Igraj! Brzo! Brže! Cikću, vrište, guraju se i krevelje. Sol prosuše, kvas proliše, brašno rastegoše - sve od velike radosti. Vatra na ognjištu plamsa i sjaji, pucka i greje; a baka gleda i gleda. Nije joj žao ni soli ni kvasca, nego se raduje veselju, što joj ga Bog šalje na utehu.

Čini se baki, da se podmladila - nasmeje se kao grlica, poskoči kao curica, hvata se u kolo sa Domaćima pa zaigra. Ali joj ipak ostalo još čemera u srcu, a to bijaše tako teško, te kolo odmah stade.

»Božja braćo«, - reče onda baka Domaćima, »biste li vi meni znali pomoći, da ugledam jezik svoje snahe, pa kad kažem momu sinu, što sam na svoje oči videla, možda se opameti?! « Baka stane pripovedati Domaćima sve, kako je bilo. Domaći posedali uokolo po rubu ognjišta, nožice ovesili niz ognjište, nanizali se kao čičak do čička i slušaju baku; pa sve klimaju glavama od čuda. Kako klimaju glavama, onako im se žare crvene kapice: mislio bi tko, ono sama vatra na ognjištu plaminja.

Kad je baka svršila pripovedanje, viknu jedan od Domaćih, po imenu Malik Tintilinić: »Ja ću ti pomoći! Idem u sunčanu zemlju i donet ću ti svračjih jaja. Podmetnut ćemo ih pod kokoš, pa kad se izlegnu sviračići, prevarit će se snaha: polakomiti će se kao svaka šumska guja za svračićima i isplaziti će jezik.«

Svi Domaći ciknuše od radosti, što se Malik Tintilinić tako dobro dosetio. Još oni najbolje vrište, ali ide snaha iz gostiju i nosi sebi kolač. Nasrne snaha ljutito na vrata, da vidi, tko to u kuhinji vrišti. Ali kad ona raskrili vrata, a ono: top! - prasne plamen, skočiše Domaći, tupnuše svi u jedan mah nožicama o ognjište, ponesoše se nad plamen, poleteše pod krov - kvrcnuše daščice na krovu i nestade Domaćih. Samo Malik Tintilinić ne uteče, nego se sakrije u pepelu.

Kako je plamen iznenada prsnuo u vis, a vrata udarila o vratnicu, onako se uplašila snaha i od straha sela na zemlju kao vreća. Raspete joj se kolač u rukama, raspadnu joj se kose i češljevi, bulji oči i viče od jeda:

» Što je ovo bilo, nesrećo stara! «

»Vetar podigao plamen, kad si otvorila vrata«, - reče baka i mudro se drži.

»A što je ono u pepelu?« - opet će snaha, jer je iz pepela virila crvena peta opančića Malika Tintilinića.

»Ono je žeravica«, - odvraća baka.

Ali snaha ne veruje, nego ustane onako raspletena i ide da vidi iz bližega što je na ognjištu. Prikučila se licem do pepela, ali se Malik Tintilinić hitro baci nožicom i kvrcne petom snahu po nosu. Viče snaha kao da se u moru topi, sva je garava po licu, a pepeo joj posuo raščupane kose.

»Što je ovo, nesrećo stara? « - pišti snaha.

»Poprskao te kesten iz žeravice«, - odvraća baka, a Malik Tintilinić u pepelu puca od smeha.

Kad je snaha otišla da se umije, pokaže baka Maliku Tintiliniću, gde je u komori snaha nasadila kokoš, da bude malih pilića za Božić. Još iste noći donese Malik svračjih jaja i podmetne ih pod kokoš umjesto kokošjih.

Zapovedila snaha baki, da dobro pazi na kokoš, pa kad se izlegnu pilići, neka joj javi. Pozvat će snaha čitavo selo, da vidi, kako ona ima pilića na Božić, kad ih niko nema.

Došlo vreme, izlegli se svračići. Javi baka snasi, da su pilići izašli, a snaha pozove selo. Došle kume i susede, malo i veliko, a bio tamo i sin bakin. Snaha zapovjedi baki, da donese gnezdo u trem. Donese baka gnezdo, podigoše kokoš, a ono u gnezdu nešto zakriješti: iskočiše goli svračići, pa skok! skok! po tremu.

Kad je snaha-guja opazila ovako iznenada svračiće, prevari se, polakomi se u njoj zmijina ćud, polete snaha po tremu za svračićima i isplazi za njima svoj tanki i šiljasti jezik kao u šumi. Vrisnuše i prekrstiše se kume i susede, te povedoše svoju decu kući, jer upoznaše, da je ono zaista šumska guja.

Majka pak radosno pođe do sina govoreći: »Otpremi je, sine, otkud si je doveo, sad si na svoje oči video, koga u kući hraniš.« I mati htede da ogrli sinka. Ali sin je bio baš posve budalast čovek, pa se još više usprkosio i suprot sela i suprot majke i suprot istih svojih očiju. Neće da sudi ženi-guji nego još vikne na majku:

»Otkud tebi svračići u to doba, veštice stara? Nosi mi se iz kuće!«

E, sad je mati videla, da pomoći nema. Zacvili kao ljuta godina i samo umoli, da je bar ne tera iz kuće, dok je dan, da ne vidi selo, kakvog je sina othranila. Sin privoli, da mati ostane do večera još u kući. Kad je došla večer, uze baka u torbu nešto kruha i nešto onih luči, što joj ih je dalo ubogo devojče. A onda ode kukajući iz kuće sinove.

Čim je mati prešla preko praga, utrne se vatra na ognjištu i pade raspelo sa stene. Ostadoše sin i snaha u mračnoj izbi - i sada sin oseti, kako je počinio veliku grehotu na majci, i pokaje se jako. Ali ne smije da ženi o tom govori, jer je plašljiv, nego joj kaže:

»Hajdemo za materom, da vidimo, kako će poginuti od studeni«.

Skoči veselo zlurada snaha, nađe im kožuhe, obukoše se i odoše iz daleka za staricom. A baka žalosna ide po snegu, u po noći, preko polja. Kad je došla na jedno veliko strnište, uhvati je takova studen, da nije mogla dalje. Zato izvadi iz torbe one luči, razgrne sneg i potpali vatru, da se malo ugreje. Jedva se luči rasplamsale, ali ono čudo! Eto iz njih izlaze Domaći, upravo kao da je na kućnom ognjištu! Iskakuju iz vatre sve uokolo u sneg, a za njima iskre frcaju na sve strane u tamnu noć. Milo je baki, gotovo bi proplakala od miline, što je ne ostaviše samu na putu. A oni se kupe oko nje, smiju se i zvižde.

»Božja braćo«, - reče baka, - »nije meni do radosti, nego mi hajde pomozite u nesreći.« Pripovjedi baka Domaćima, kako se budalasti sin još više pozlobio na nju, otkad se i on i selo uverili, da je u snahe zaista gujin jezik.

» Izagnao me, a vi pomozite, ako znate.« Malo šute Domaći, malo tepu sneg s opančića i ne znaju baki saveta. Ali onda Malik Tintilinić reče: »Hajdemo do Stribora, starešine našega. On svačemu saveta znade.«

I odmah se Malik popne na glogov grm, zviznu u prste, a ono iz mraka preko strništa dokasa k njima jelen i dvanaest veverica. Posadiše baku na jelena, a Domaći posedaše na veverice i pođoše put šume Striborove. Jašu oni kroz noć - na jelenu rogovi i paroščići, a na svakom paroščiću zvezdica. Sjaji se jelen i kazuje put, a za njim juri dvanaest veverica, a u svake veverice dva oka kao dva draga kamena. Jure oni i žure, a za njima izdaleka trči snaha i sin, sve im nestaje sape. Tako stigoše do šume Striborove, i ponese jelen baku kroz šumu.

Spozna snaha sve u mraku, da je ono šuma Striborova, gde je ona već jednom radi greha ukleta bila, ali od velike zlobe ne može se ni setiti svojih novih greha, ni pobojati se za njih, nego se još više raduje govoreći: »Propast će neuka baka u ovoj šumi sred tolikih čarolija« - i polete još brže za jelenom. Donese dakle jelen baku pred Stribora. Stribor pak bijaše šumski starešina. Sedio je sred šume, u dubu tako velikom, da je u njem bilo sedam zlatnih dvorova i osmo selo, srebrnom ogradicom ograđeno. Pred najljepšim dvorom sedi Stribor na stolici, u crvenoj kabanici.

»Pomozi baki, propala je od snahe-guje«, rekoše Domaći Striboru, kad mu se bijahu poklonili i oni i baka. Pripovjede oni sve, kako je bilo. A snaha i sin došuljali se do duba, pa kroz crvotoč gledaju i slušaju što će biti.

Kad su Domaći svršili svoju pripovest, reče Stribor baki:

»Ne boj se starice! Ostavi snahu, neka živi u zlobi, dok je zloba ne dovede opet onamo, otkuda se prerano oslobodila. A tebi ću lako pomoći. Gledaj tamo ono selo, srebrom ograđeno!«

Pogleda baka, a ono njezino rodno selo, u kojemu je mladovala, a u selu proštenje i veselje. Zvona zvone, gusle gude, zastave se viju, a pesme podcikuju.

»Uiđi kroz ogradicu, pljesni rukama i podmladit ćeš se odmah. Ostat ćeš u selu svome, da mladuješ i da se raduješ, kao pred pedesetak godina!« - reče Stribor.

Razveseli se baka kao nikada, polete odmah do ogradice, uhvatila se već rukom za srebrna vratašca, ali se uto još nečega setila, pa upita Stribora:

»A što će biti od mog sina?«

»Ne budali, bako! « - odgovori Stribor: - »Otkud bi ti za svoga sina znala? On će ostati u ovom vremenu, a ti ćeš se vratiti u mladost svoju! Ni znati ne ćeš za kakvog sina!«

Kad je baka ovo čula, zamisli se teško. A onda se polako vrati od gredice, dođe natrag pred Stribora, nakloni se duboko i reče:

»Hvala ti, dobri gospodaru, na svemu dobru, što mi ga daješ. Ali ja volim ostati u svojoj nesreći, a znati, da imam sina, negoli da mi dedeš sve blago i sve dobro ovoga sveta, a da moram zaboraviti sina! «

Kad je baka ovo izrekla, strahovito jeknu cijela dubrava, prestadoše čari u šumi Striborovoj, jer je baki bila draža njezina nevolja, nego sva sreća ovog sveta. Zanjiše se čitava šuma, provali se zemlja, propade u zemlju ogromni dub sa dvorovima i sa selom srebrom ograđenim, nestade Stribora i Domaćih, - ciknu snaha iza duba, pretvori se u guju - uteče u rupu - a majka i sin nađoše se nasred šume sami, jedno uz drugo. Pade sin pred majku na koljena, ljubi joj skute i rukave, a onda je podiže na svoje ruke i nosi kući, kuda sretno do zore stigoše. Moli sin Boga i majku, da mu oproste. Bog mu oprosti, a majka mu nije ni zamerila bila.

Momak se poslije venčao s onim ubogim i milim devojčetom, što im bijaše dovela Domaće u kuću. Još i sad sretno žive svi zajedno, pak im Malik Tintilinić u zimske večeri rado na ognjište dohodi.