Bio jedan car koji je imao tri sina. Jednom najstariji sin pođe u lov, i tek sto izađe iz grada, skoči zec iza grma a on za njim. Posle duge jurnjave po sumi, zec pobeže u jednu pećinu, a carev sin za njim, kad tamo ne bi zeca nego aždaja koja dočeka careva sina te ga proždere. Kako se sin nekoliko dana nije vratio u dvorac, kralj se zabrinu pa posla srednjeg sina da potrazi svog brata. I ispred njega iskoci zec, princ krenu da ga juri i na kraju jurnjave i njega pojede ona aždaja u pećini. Kad posle toga prođe nekoliko dana a carevi sinovi ne dolaze natrag nijedan, zabrine se sav dvor. Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li i braću našao. Kako iziđe iz grada, opet skoči zec iza grma, a carev sin za njim, te posle jurnjave opet pobeže u onu pećinu. A carev sin ne htede ići za njim, nego pođe da traži drugi ulov govoreći u sebi: ,,Kad se vratim, naći ću ja tebe. " Potom hodajući dugo po planini, ne nađe ništa, pa se onda vrati u onu pećinu, uđe unutra ali ne nađe zeca već staru baku kako cisti pećinu.
Princ: Pomozi Bog, bako!
Baka: Bog ti pomogao, sinko!
Princ: Bako, da nisi videla nekog zeca kako je ušao u pećinu?
Baka: Jesam sinko ali ono ti nije zec već aždaja, moj gospodar. Aždaja se pretvara u zeca da namami ljude u pećinu a onda ih pojede čim uđu. Mnogi su stradali tako...
Princ: Pa tu su verovatno i moja starija braća.
Baka: Jesu sinko ali im ne možeš pomoći. Bolje ti idi kući dok se aždaja nije vratila.
Princ: Ne mogu ići kući, moram ih osloboditi. A i ti si dobra žena, ni ti nisi srećna sto si aždajina sluga.
Baka: To si u pravu sinko, ja sam bila lepa i mlada kad me je aždaja poštedela. Ceo život sam provela zarobljena...
Princ: Slušaj bako, možemo pobediti ovu aždaja ali moramo znati koja joj je slabost. Kada se aždaja vrati pitaj je gde je išla i šta je izvor njene snage. Kada ti kaže ti se pravi da si srećna sto je takvu tajnu podelila sa tobom pa onda mazi i ljubi to mesto koje daje aždaja snagu. Ja ću sutra doći opet pa ćeš mi reci šta si saznala.
Carev sin ode natrag u dvorac a baka ostade da čeka aždaju. Predveče se aždaja vrati u pećinu pa posto se najede i napi sede da odmara... Baka tad započe razgovor:
Baka: Gospodaru moj, da li si se umorio? Gde ti ideš tako daleko svakog dana? Nikada mi nisi rekao gde ideš a bas me zanima...
Aždaja: Tamo gde ja idem ti ne možeš otići, to mesto je predaleko za tebe bako.
Baka: Ali zašto tako daleko ideš? A nikad mi nisi rekao ni kako si ti tako jak... Gde leži tvoja snaga gospodaru? Ja bih sad odmah otišla da mazim i ljubim to mesto da znam gde je.
Aždaja: Moja snaga leži u ovom ognjištu bako.
Baka kad to ću poče grliti i ljubiti ognjište. Aždaja kad to vide poče da se smeje i reče joj:
Aždaja: E bako, nije moja snaga u tom ognjištu, salio sam se. Moja je snaga u onom drvetu ispred kuce.
Baka odmah ode da ljubi drvo... Aždaja to vide i reče baki:
Aždaja: Dobro dosadna ženo, reci ću ti. Nije moja snaga ni u tom drvetu već u jednom dalekom kraljevstvu. Tamo ima jedan dvorac a odmah pored njega veliko jezero. U tom jezeru ima jedna aždaja, u aždaji je vepar, u vepru zec, u zecu golub, a u golubu vrabac. E u tom vrapcu je moja snaga.
Baka: Gospodaru moj bio si u pravu, to je predaleko za mene, ja to ne mogu maziti i ljubiti.
Sutradan kad ode aždaja iz pećine dođe carev sin bas kako su se dogovorili on i baka. Baka mu reče sve sto je saznala od aždaje, princ joj se zahvali i ode nazad u dvorac. Tamo se preruši u pastira i pođe put onog udaljenog kraljevstva gde je aždajina snaga.
Nakon dugog puta princ stiže u grad pored koga je jezero koje mu je baka opisala. Čim je ušao u grad princ poče da se raspituje da li nekome treba pastir jer mu je trebalo prenoćište. Ljudi mu rekoše da se javi caru. Princ tako i učini... Car ga odmah upita:
Car: Hoćeš da čuvaš ovce?
Princ: Hoću vaše veličanstvo!
Car: U redu mladiću, sutra počinješ. Moram ti nešto reci mladiću pre nego što odeš... Ovo je veoma težak i opasan posao. Mnogi su pre tebe pokušavali...
Princ: Hvala na upozorenju vaša visosti ali mislim da čuvanje ovaca nije zadatak koji nisam u stanju da uspešno obavljam.
Car: Slušaj me mladiću, nisam završio... Ovde pored grada ima jedno jezero... Kod tog jezera je trava zelena i sveza, ovce najviše vole da tamo pasu. Nijedan pastir koji je tamo otišao se nije vratio... Zato ne daj ovcama da idu pored jezera.
Princ: Hvala za upozorenje visosti.
Princ izađe, pokupi ovce i zatraži dva hrta, sokola i gajde. Sutra ujutru princ izvede ovce na pašu. Kao sto je kralj upozorio ovce odoše odmah pored jezera ali ih princ nije sprečavao. Umesto toga on pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:
Princ: O aždajo, o aždajo! Izađi mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
Aždaja: Sad ću, carev sine, sad.
Ubrzo izađe aždaja. Velika, strašna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boraše ceo dan... Kad upeče podnevno sunce reče aždaja:
Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E aždajo, da mene poljubi careva ćerka u celo sada bacio bih ja tebe još vise.
Aždaja se nakon njegovih reci vešto izvuče i ode u jezero. Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa pođe sa ovcama nazad u grad svirajući u gajde. Kad dođe u grad, svi se iznenadiše jer se niko nikada nije vratio sa jezera.
Sutradan princ opet odvede ovce na pašu pored jezera ali je ovog puta car poslao dva konjanika za njim da vide šta princ radi. Princ opet pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:
Princ: O aždajo, o aždajo! Izađi mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
Aždaja: Sad ću, carev sine, sad.
Ubrzo izađe aždaja. Velika, strašna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boraše ceo dan... Kad upeče podnevno sunce reče aždaja:
Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E aždajo, da mene poljubi careva ćerka u celo sada bacio bih ja tebe još vise.
Aždaja se nakon njegovih reci vešto izvuče i ode u jezero. Carevi konjanici su sve ovo gledali sa obližnje planine i odmah su otišli da ispričaju caru. Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa pođe sa ovcama nazad u grad svirajući u gajde. Kad dođe u grad, svi se iznenadiše kako se princ vratio i drugi dan jer to niko nikada nije uspeo do tada. U među vremenu je car dobro razmislio o svemu i pozvao svoju ćerku jedinicu. Kad je došla princeza car joj reče:
Kralj: Ćerko moja, sutra kad mladi čoban ode na jezero i kad krene da se bori sa aždajom ti pritrči i poljubi ga u celo.
Princeza: Ali oce ja se plašim aždaja. Zar se ne plašiš da izgubiš ćerku jedinicu?
Kralj: Ne brini ništa ćerko moja. Ni sam ne znam koliko smo pastira do sada imali, nijedan se nikada nije vratio, a vidiš ovaj novi već dva dana ide na jezero i vraća se nakon borbe sa aždajom. Samo ti idi sutra pa kad on kaže da ga poljubiš a ti pritrči i to uradi... Mislim da nas on najzad može osloboditi ove zveri koja pobi toliki narod.
Sutra ujutru kad dan osvanu krenuše da se spremaju princ i princeza. Princ je bio veseo ali je princeza bila uplašena i uplakana... Tada princ reče devojci da ne plače. On joj reče da sve što treba da uradi jeste da pritrči i poljubi ga u čelo kad bude vreme, da se za ostalo se ne brine. Kad stigoše na jezero ovce odoše kod jezera da pasu a princ pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:
Princ: O aždajo, o aždajo! Izađi mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
Aždaja: Sad ću, carev sine, sad.
Ubrzo izađe aždaja. Velika, strašna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boraše ceo dan... Kad upeče podnevno sunce reče aždaja:
Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E aždajo, da mene poljubi careva ćerka u celo sada bacio bih ja tebe još vise.
Kako princ to izgovori devojka dotrča i poljubi ga u obraz, oko i u celo. On onda zamahnu i baci aždaju u nebeske visine. Kad pade na zemlju aždaja puče na stotinu delova a iz nje iskoči vepar i poče da beži. Princ odmah pusti hrte na vepra, oni ga stigoše i rastrgoše na komade, ali iz vepra odmah iskoči zec i poče da beži. Princ opet pusti hrtove za zecom, oni ga stigoše i rastrgoše na komade ali iz zeca odmah izlete golub. Princ pusti sokola za golubom, soko brzo uhvati pticu i donese je princu. Mladić raspori goluba i iz njega izvadi vrapca...
Princ: Kaži mi odmah gde su moja braća.
Vrabac: Hoću samo me nemoj povrediti. Iza grada tvog oca ima jedna močvara, u njoj ćeš naći tri stabljike trske. Poseci ih sve tri i odnesi ih u pećinu. Onda udari njima u pod pećine i otvoriće se veliki podrum. Tu ćeš naći sve ljude koje je aždaja otela, uključujući i tvoja dva brata.
Čim je završio priču princ udavi vrapca. Sve to je gledao car koji je došao sa konjanicima na onu planinu pored jezera... Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa pođe sa ovcama i princezom nazad u grad svirajući u gajde. Kad dođe u grad, svi se iznenadiše kako je princ pobedio aždaju jer nisu verovali da bilo ko to može učiniti. Onda ode kod cara koji mu odmah dade svoju ćerku za ženu. Princ tada reče ko je i zašto je došao a car se tada još vise obradova jer mu se ćerka udaje za princa a ne za pastira. Princ tada reče da mora otići kući da oslobodi braću i pođe na put. Car posla svoju ćerku sa njim...
Kad stiže do one močvare on poseče tri stabljike trske, pa ode u pećinu i udari njima o pod. Baš kao što je vrabac rekao, otvoriše se vrata od podruma i počeše ljudi da izlaze napolje. Malo posle je u masi našao i svoja dva brata, srećni se zagrliše i izljubiše. Kad svi izdadoše princ opet udari stabljikama trske po podu, vrata se zatvoriše a on uze stabljike i ubaci ih u vatru. Svi odoše svojim kućama a on sa svojom braćom i princezom ode u dvorac kod svog oca gde su živeli srećni do kraja svog vremena.