Живео
под великим белутком у реци Рак Кројач. Он је надалеко био чувен по свом
занату. Све бубе, лептири и рибице из околине шили су код њега своје одело. О
вредноћи његовој свугде се причало; говорило се да никад из руке не испушта
своје руменкасте, оштре маказе. У послу су му помагали мали ракови, његови
синови. Они су по дну речном прикупљали материјал, од кога је после Рак Кројач
правио дивна одела.
Једном,
у великом виру, близу белутка где је становао Рак Кројач, рибице реше да
приреде забаву, те све потрче њему, да им сашије ново одело.
—
Ноћас ће бити забава у виру на месечини, па те молим да ми сашијеш хаљину,
лепшу него иједну што си до сада шио — рече штука Раку Кројачу, пресецајући
хитро воду.
—
Сашићу ти сивозелену хаљину од шљокица, закићену седефастим
лепезама — одговори Рак Кројач и узе јој меру.
За
штуком дође каћиперка пастрмка и стаде се умиљавати Раку Кројачу:
—
драги Рачићу, сашиј ми хаљину да буде лепша него у осталих риба.
А
Рак Кројач се замисли и рече:
—
Сашићу ти шарену хаљину, пуну жутих, црвених, белих и плавих тачкица.
Бићеш најлепша на целој забави.
После
ње изрони из трске гргеч молећи:
—
Рачићу, молим те да ми сашијеш ново одело за забаву, па ћу ти платити колико
год затражиш.
Сашићу
ти жућкасто зелено одело, ишарано црним пругама. Ти једини бићеш тако одевен.
Кад
рибице одоше, навали Рак Кројач на посао. Посла рачиће да набаве материјал
потребан за рибље хаљине: речног бисера, седефа, шареног ситног песка. А чим се
они вратише, поче да прави нова одела, нижући бисер и седеф на дуга влакна
лике, која је потом упредао са речним сребром.
А
за то време су рибице спремале вир за забаву. Прво су очистиле дно од муља и
посуле га руменкастим белутком и маховином; после су покосиле високу обалску
траву, да би месец што боље осветлио вир. Најзад су отишле до жабље свирачке
дружине зване „Крекетуша” и погодиле се да им свира на забави. Чак предвече се
упуте Раку Кројачу да виде шта је с хаљинама.
Кад
тамо стигну, а велики белутак где је Рак Кројач становао лежи одваљен у страну
и рачићи по мутној води лутају и плачу.
Шта
је то, побогу?! Где је Рак Кројач? повичу пренеражене рибе, слутећи неку
несрећу.
—
Однела га у торби нека деца која су овуда ловила ракове — одговоре рачићи кроз
плач. — Сад нећемо никад више видети свог драгог оца, Рака Кројача.
Онда
и пастрмка и гргеч и штука ударе у плач. Било им је жао што је сироти рак
настрадао, а још више што им није хаљинице за забаву сашио.
Малишани,
видевши како рибе жале њиховог оца, још више се растуже:
—
Таман смо му донели бисера, седефа, речног сребра и шареног песка и он почео да
их ниже на влакна, а неваљала деца нам га заувек однесоше.
Чувши
плач рачића и риба, дотрче и жабе и речне змије и сви други становници реке да
виде шта је, и тако настане општа жалост.
Баш
је сунце залазило за брег кад се то дешавало. Вода у виру се руменела као да је
неко у њу сасуо вина. Вечерњи ветар је лутао кроз трску А становници реке су и
даље крај белутка тужили.
Наједном
штука престаде плакати и викну:
—
Ево, долази низ реку Рак Кројач, познајем га по руменкастим маказама што их
носи у руци.
Сви
се обазру на ту страну и угледају га збиља како се опрезно провлачи између
камења, хитајући кући.
Стигавши
на свој праг рече:
—
Срећа моја што сам собом понео маказе, те сам, чим су се деца мало заговорила,
расекао торбу и побегао, иначе ме не бисте никад више видели.
Какав
други лењ рак би после овог доживљаја прво легао да се одмори, а Рак Кројач
прво узе да доврши започете рибље хаљине. Шио их је док се месец није
јавио, а онда су већ биле готове и преливале су се као дуга у безброј боја.
окретна игра
Кад су штука, пастрмка и гргеч
стигли у новим хаљинама, плес забава у виру је већ била отпочела, жабе су
свирале, рибице су играле окретне игре, а Рак Кројач је испод белутка за то
време причао својој деци шта је све претрпео док није побегао из торбе.