U jednoj kralјevini,daleko,daleko odavde, živeo kralј Henri
Deseti sa kralјicom Hedvigom.
Imali su dve kćerke: princezu Terezu i princezu Silviju.
Kralј je svakog dana obavlјao svoje kralјevske dužnosti, a
kralјica je kuvala, prala, peglala, šila, vezla, plela. Sve što je radila, radila
je iz zabave i to je činilo srećnom i zadovolјnom.
Princeze su išle u školu da bi imale s kim da se igraju, jer
je u dvoru bilo tiho i nezanimlјivo.
Iako su imale brdo igračaka, retko su se igrale s njima.
Druga deca nisu dolazila u dvor da se igraju, osim dva puta
godišnje i to na rođendane princeza.
Onda je bio urnebes. Kralј i kralјica i svi koji su živeli
u dvoru, povukli bi se u svoje odaje, a deca bi trčala, skakala, pevala i igrala,
slušala muziku.
Jednog dana kralјa Henrija Desetog probudi telefon. Zvao ga
je njegov prvi sused, kralј Džejms Jedanaesti.
Ono što je kralј Henri čuo, bilo je neverovatno: njega i njegove
susede, mirolјubive kralјeve, pozvali su kralјevi s druge strane mora da predaju
svoja kralјevstva ili da ratuju, pa ko pobedi.
Kralј Henri Deseti je ustao, obukao se i doručkovao. Obavestio
je vitezove i vojsku o ratu, poslao poruku kralјici Hedvigi da ne brine, i otišao.
Dugo je u njihovim kralјevstvima vladao mir. Kralјevi su se
dogovarali o svim problemima, bilo da je reč o svom ili o susednim kralјevstvima.
Za njih je rat bilo nešto o čemu su slušali od svojih očeva, dedova, pradedova i
o čemu su čitali.
Tek sad su shvatili šta je značilo ono da uvek moraju biti
spremni za ratovanje.
Kada su princeze Tereza i Silvija ustale, umile se,oprale
zube i obukle se, sišle su u kuhinju da spreme doručak i da razmisle čime će se
baviti tog dana, kralјica Hedviga je već sedela za stolom i pila kafu.
Rekla im je da im je otac otišao u rat. Začuđeno su gledale
u majku. Dugo je kralјici trebalo da im objasni šta je to rat.
"Nekada se rat vodio tako što su lјudi imali oružje i
njime pucali na protivničku vojsku.
Pravila su se promenila i sada se vodi rat tako da pobeđuje
ona vojska koja pokaže više znanja iz nauke,tehnike i svih dosadašnjih dostignuća
u svim oblastima.
Onaj ko dobije negativne poene, ispada. Koji kralј ostane
sa više vojnika, pobedio je."
"Kao igrice!" povikaše u jedan glas princeze.
"Otprilike tako" reče im majka.
Prolazili su dani, meseci godine. Kralјica je povremeno dobijala
poruke o situaciji na bojnom polјu.
Znanje obe zaraćene strane bilo je veliko i rat se nastavlјao.
Jednog dana zazvoni telefon kralјice Hedvige.
Nije mogla da poveruje kad je čula da je s druge strane kralјica
Ilenaja, žena kralјa Ratolјuba Osmog, onog kralјa koji je objavio rat njihovim kralјevstvima.
Pitala se šta hoće Ilenaja.
"Muškarci da se vrate svojim porodicama, dosta je bilo
ratovanja. Sve kralјice da pozovu svoje muževe. Ja lično idem po mog Ratolјuba.
"Tako je govorila Ilenaja. Naravno, ona i treba nešto
da preduzme jer je njen muž i započeo rat.
Hedviga je znala da Henri Deseti ne misli na povlačenje, jer
kad ratuje ili će pobediti ili biti pobeđen.
Tereza i Silvija su postale devojke. Trebalo bi da se udaju.
Zalјubile su se. Svaki dan su razmenjivale poruke sa izabranicima
svoga srca.
Jednog dana, kad se vratila od prijatelјice, kralјica Hedviga
je pronašla dva pisma sa istim sadržajem:
DRAGA MAMA , JA SAM SE UDALA. TVOJA TEREZA.
DRAGA MAMA, JA SAM SE UDALA. TVOJA SILVIJA.
Nije znala šta da kaže a nije imala ni kome. Tad zazvoni mobilni:
DRAGA HEDVIGA, POBEDILI SMO. STIŽEM NA VEČERU. TVOJ HENRI
DESETI.
Počela je da je boli glava. Toliko novosti! Mora leći.
Zaspala je.
Začu se zvono na vratima dvora. "Hej, ima li koga da
otvori pobedniku?" poznat glas zagrmi.
"Pobednik mora znati sam da otvori vrata" odgovori
Hedviga ali, ipak ustade.
Henri raširi ruke i zagrli svoju kralјevsku suprugu.
"A sad da te upoznam sa kralјem Ratolјubom. On je izgubio
bitku ali smo toliko dugo ratovali da smo se sprijatelјili.
A on ima dva sinčića, mi dve kćerkice, pa ko zna...
"Hedviga mu pokaza pisma koja su joj ostavile kćeri.
"To nije moguće! Udale se! Za koga? Za tamo neke probisvete,
znam ja današnje mlade. Ima odmah da se vrate!"
Kralј Ratolјub, koji je sve vreme ćutao, upita:
"Dragi kolega, kako se zovu Vaše kćerke?" Henri
i Hedviga odgovoriše u jedan glas: "Tereza i Silvija".
"Ne mogu da verujem! Ne mogu da verujem!"
"Šta to ne možete da verujete, kolega?" s čuđenjem
je upitao Henri Deseti.
"Sada mi je moja supruga kralјica Ilenaja javila da hitno
dođem kući, jer su se naša dva sina oženila sa princezama Terezom i Silvijom.
Ni nas niko nije pitao. Ni obavestio."
"Ako je tako, prijatelјu, da popijemo po pehar vina,
da nazdravimo našoj deci!
Da li bi Vaš mlađi sin hteo da zauzme moje mesto? Vidim da
je vreme da idem u penziju.
Znate, imamo jednu malu kućicu pored reke, koju je izgradio
moj davni predak, koji se zvao Henri.
Oduvek sam želeo da, kao i on nekada davno, pecam ribu i ne
mislim ni o čemu."
"Naravno da će moj sin prihvatiti Vašu ponudu, ali ima
li u Vašoj kućici malo mesta za mene i moju Ilenaju? I ja bih u penziju, a imam
jedan dobar štap za pecanje koji mi je ostavio moj davni predak Mirolјub"
"Zašto da ne? Dobro nam došli!"
I tako, u jednoj kralјevini, daleko odavde, oni koji su prelazili
most na reci, mogli su videti dva prijatelјa, Henrija i Ratolјuba kako pecaju ribu.
Skoro svakog dana Ilenaja i Hedviga su kuvale riblјu čorbu.
A njihova deca su vladala kralјevstvima, gradila puteve, aerodrome,
gradove, a u slobodno vreme su sadili i sejali cveće, okopavali vinograd i bavili
se pčelarstvom.
Ponekad bi posećivali roditelјe, a njihova deca bi uživala
plivajući u reci.