Bejaše nekakva zla carica, koja mnoge ljude i žene s ovoga svijeta smicaše da se nikada nije niko mogao dosjetiti: Carica nemaše drugo nikoga nego jednoga jedinoga sina kojega mišljaše nakon sebe za cara ostaviti.
Kad dođe vreme da carica ženi sina, reče mu: "Ja sam našla za tebe devojku senovitu, koja će ti krilate junake rađati, i ako ovu ne uzmeš što sam ti ja našla, pazi se što će ti se dogoditi."
Sin joj na to odgovori da joj zahvaljuje na svima devojkama od svijeta i na svima krilatim sinovima, jer je već našao devojku, i da će je na vjenčati, ili nju ili nijednu drugu. Pošto carica ovo ču razljuti se i zaprijeti mu da je nesme ženiti.
Carev sin materi za inat oženi se i zovne vilu za kuma i zmaja za staroga svata, te s devojkom doma, govoreći svojoj ženi da se od njegove matere čuva i krije, da je nenadano čudo ne snađe "jer je'' veli "ona nekaka žena udesne ruke tako da su moja sva braća i sestre pa i sam otac na prečac pomrli, ili ih je ona potrovala ili zamađijala."
Prođe nekoliko vremena i carica ne vidi svoje snahe, i koliko je god nastajala da je vidi, ništa nije mogla učiniti. Jedno jutro nesrećom pođe carević u lov, i zaboravi zatvori vrata od kamare gde mu je nevesta spavala. Kad carica sazna da je on otišao u lov, te nekakvim štapom takne u vratnice te vrata odjednom otovriše. Prepade se sirota nevjesta, skoči u susret svekrvi, i padne pred njom na gola koljena kao da joj se umoli i oproštenje traži. A ona je podiže govoreći: "Ne boj se, moja ćeri, ja nisam za drugo došla nego da te darujem kao poprav svoje dijete." Ovo izrekavši izvadi jedan prsten i uhvati snahu za ruku, pak mećući joj ovi prsten na prst pronjunjori nekoliko riječi, a ona nju u ruku po zakonu poljubi i zahvali na prstenu. Carica otide s te stope, a snaha joj gledajući i premećući oni prsten, kako ga još u svome vijeku nije videla, tako je bio lijep, malo potom pretvori se u ovcu i tamo amo kroz kamaru stane blejati.
Carica je imala negde potajno nekaku veliku aždaju, i kad bi koga očarala ovim prstenom, i pošto bi se prometnuo u ovcu, povela bi ovoj nesitoj aždaji. Carica se stade vraćati da uhvati i povede snahu-ovcu, dođe u taj tren i njen sin iz lova te jedanak se nađu na vratima od kamare. Kad ga žalosna žena vidi, počne okolo njega i uz njega skakati i blejati da se i sam caričin sin začudi. Krsteći se od čuda, carevići mater zapita: "Otkud ova ovca ovde?" "Gde mi je žena?" Carica se zbuni ne znajući šta odgovoriti, nego reče da ništa ne zna, i zakune se prokletom dušom. Videći carev sin da mu žene nema, a ova ovca mimo ikakve ovce gde neprestano njega u oči gleda, okolo noga mu se uvija i neprestano bleji, shvati da je zamađijana. Od žalosti da sam sebe ubije i tražeći nož kroz kamaru, vidi onaj začarani prsten u kamari, i pruži ruku da ga uzme, a ovca na njega skoči i ne da mu ga uzeti, nego na njega nasrće da mu oba oka izbije. Seti se on zla, te uzme ovcu, pa s njom u goru tražeći i zovući kumu vilu. Kad je nekako dozove, pa kad se sastanu, kaže joj on sve kako je i što je, a vila mu odgovori: "Ona ti je zatravljena i zamađijana, ali ja pre nego li se dogovorim sa svojim bratom zmajem, ni šta ti ne umijem reći."
Onda ti vila nekuda polete i dovede zmaja. Kad se svi sastadoše i zmaju kazaše sve potanko, ciče zmaj da se sva gora ustrese, i reče carevu sinu: "Ako želiš da opet tvoja žena ostane kakva je i bila, treba da dvije duše izgubimo." "Koje?" upita carev sin. "Tvoju i moju majku", odgovori zmaj, jer zmajeva majka bila je ona aždaja kod carice.
Carev sin na to pristane, ali vila reče im: "Ne tako, ako su vam majke dušu izgubile, nemojte vi; nego hajde ti zmaju zakuni mater aždaju, da više ne proždire Božije duše, a ja ću kumu caricu, da prestane zlo činiti." I tako pođu svi doma, zakune u tri puta aždaju, i tri puta caricu. I one im se zakunu da neće više, te carica izvadi drugi prsten, dade ovci, a ovca povrati se opet kakva je i bila.
Kad dođe vreme da carica ženi sina, reče mu: "Ja sam našla za tebe devojku senovitu, koja će ti krilate junake rađati, i ako ovu ne uzmeš što sam ti ja našla, pazi se što će ti se dogoditi."
Sin joj na to odgovori da joj zahvaljuje na svima devojkama od svijeta i na svima krilatim sinovima, jer je već našao devojku, i da će je na vjenčati, ili nju ili nijednu drugu. Pošto carica ovo ču razljuti se i zaprijeti mu da je nesme ženiti.
Carev sin materi za inat oženi se i zovne vilu za kuma i zmaja za staroga svata, te s devojkom doma, govoreći svojoj ženi da se od njegove matere čuva i krije, da je nenadano čudo ne snađe "jer je'' veli "ona nekaka žena udesne ruke tako da su moja sva braća i sestre pa i sam otac na prečac pomrli, ili ih je ona potrovala ili zamađijala."
Prođe nekoliko vremena i carica ne vidi svoje snahe, i koliko je god nastajala da je vidi, ništa nije mogla učiniti. Jedno jutro nesrećom pođe carević u lov, i zaboravi zatvori vrata od kamare gde mu je nevesta spavala. Kad carica sazna da je on otišao u lov, te nekakvim štapom takne u vratnice te vrata odjednom otovriše. Prepade se sirota nevjesta, skoči u susret svekrvi, i padne pred njom na gola koljena kao da joj se umoli i oproštenje traži. A ona je podiže govoreći: "Ne boj se, moja ćeri, ja nisam za drugo došla nego da te darujem kao poprav svoje dijete." Ovo izrekavši izvadi jedan prsten i uhvati snahu za ruku, pak mećući joj ovi prsten na prst pronjunjori nekoliko riječi, a ona nju u ruku po zakonu poljubi i zahvali na prstenu. Carica otide s te stope, a snaha joj gledajući i premećući oni prsten, kako ga još u svome vijeku nije videla, tako je bio lijep, malo potom pretvori se u ovcu i tamo amo kroz kamaru stane blejati.
Carica je imala negde potajno nekaku veliku aždaju, i kad bi koga očarala ovim prstenom, i pošto bi se prometnuo u ovcu, povela bi ovoj nesitoj aždaji. Carica se stade vraćati da uhvati i povede snahu-ovcu, dođe u taj tren i njen sin iz lova te jedanak se nađu na vratima od kamare. Kad ga žalosna žena vidi, počne okolo njega i uz njega skakati i blejati da se i sam caričin sin začudi. Krsteći se od čuda, carevići mater zapita: "Otkud ova ovca ovde?" "Gde mi je žena?" Carica se zbuni ne znajući šta odgovoriti, nego reče da ništa ne zna, i zakune se prokletom dušom. Videći carev sin da mu žene nema, a ova ovca mimo ikakve ovce gde neprestano njega u oči gleda, okolo noga mu se uvija i neprestano bleji, shvati da je zamađijana. Od žalosti da sam sebe ubije i tražeći nož kroz kamaru, vidi onaj začarani prsten u kamari, i pruži ruku da ga uzme, a ovca na njega skoči i ne da mu ga uzeti, nego na njega nasrće da mu oba oka izbije. Seti se on zla, te uzme ovcu, pa s njom u goru tražeći i zovući kumu vilu. Kad je nekako dozove, pa kad se sastanu, kaže joj on sve kako je i što je, a vila mu odgovori: "Ona ti je zatravljena i zamađijana, ali ja pre nego li se dogovorim sa svojim bratom zmajem, ni šta ti ne umijem reći."
Onda ti vila nekuda polete i dovede zmaja. Kad se svi sastadoše i zmaju kazaše sve potanko, ciče zmaj da se sva gora ustrese, i reče carevu sinu: "Ako želiš da opet tvoja žena ostane kakva je i bila, treba da dvije duše izgubimo." "Koje?" upita carev sin. "Tvoju i moju majku", odgovori zmaj, jer zmajeva majka bila je ona aždaja kod carice.
Carev sin na to pristane, ali vila reče im: "Ne tako, ako su vam majke dušu izgubile, nemojte vi; nego hajde ti zmaju zakuni mater aždaju, da više ne proždire Božije duše, a ja ću kumu caricu, da prestane zlo činiti." I tako pođu svi doma, zakune u tri puta aždaju, i tri puta caricu. I one im se zakunu da neće više, te carica izvadi drugi prsten, dade ovci, a ovca povrati se opet kakva je i bila.