Bila je nekakva devojka koja nije rođena od oca i majke, nego je načinile vile od snega izvađena iz jame bezdanije prema suncu ilinskome, vetar je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvećem nakitila i naresila. Ona je bila belja od snega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca, da se takve na svetu rađalo nije niti će se rađati.
Ona pusti glas po svetu da će u taj i taj dan, na tome i na tome mestu biti trka, pa koji je mladić na konju preteče da će biti njegova. Ovo se u malo dana razglasi po svemu svetu, te se prosaca skupi hiljade na konjima da ne znaš koji je od kojega bolji.
I sam carev sin dođe na trku. Devojka stane na belegu i svi prosci narede se na konjima, a ona između njih bez konja nego na svojim nogama, pa im onda reče:
-Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najpre do nje dođe i uzme je, ja ću biti njegova, a ako ja prva k njoj dođem i uzmem je prije vas, znadite da ćete vi svi mrtvi na ono mesto ostati, nego pazite dobro sto činite.
Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti devojku, pa rekoše između sebe:
- Znamo odista da neće ona nijednome od nas na nogama odbeći, nego neko od nas, a ko, toga će i bog i sreća danas pomoći.
Te tako kad devojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan trem. Kad je bilo na po puta, bogme devojka odvojila beše, jer pusti nekakva mala krila ispod pazuha. U to ukori jedan drugoga, te pri ošinuše i obodoše konje, i pristigoše devojku. Kad ona vide, izvadi jednu dlaku iz glave, te baci i oni čas uzraste strasna gora da ne znadoše prosci gde će ni kuda će, no tamo amo te za njom, a ona opet daleko odvojila, a oni obodi konje i opet je stigoše.
A kad devojka vide zlu i goru, pusti jednu suzu, te buknuše strašne reke, te se zamalo svi ne potopiše, za devojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on plij na konju te za njom, ali pošto vide da mu je devojka odmakla, zakle je tri puta imenom božjim te stane i ona stade na onom mestu na kojem se nađe; onda je on uhvati, te za se na konja vrze i prepliva na suho, pa se uputi jednom planinom doma, ali kad dođe u najvisočiju planinu, obazre se, kad li mu devojke nema.
Ona pusti glas po svetu da će u taj i taj dan, na tome i na tome mestu biti trka, pa koji je mladić na konju preteče da će biti njegova. Ovo se u malo dana razglasi po svemu svetu, te se prosaca skupi hiljade na konjima da ne znaš koji je od kojega bolji.
I sam carev sin dođe na trku. Devojka stane na belegu i svi prosci narede se na konjima, a ona između njih bez konja nego na svojim nogama, pa im onda reče:
-Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najpre do nje dođe i uzme je, ja ću biti njegova, a ako ja prva k njoj dođem i uzmem je prije vas, znadite da ćete vi svi mrtvi na ono mesto ostati, nego pazite dobro sto činite.
Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti devojku, pa rekoše između sebe:
- Znamo odista da neće ona nijednome od nas na nogama odbeći, nego neko od nas, a ko, toga će i bog i sreća danas pomoći.
Te tako kad devojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan trem. Kad je bilo na po puta, bogme devojka odvojila beše, jer pusti nekakva mala krila ispod pazuha. U to ukori jedan drugoga, te pri ošinuše i obodoše konje, i pristigoše devojku. Kad ona vide, izvadi jednu dlaku iz glave, te baci i oni čas uzraste strasna gora da ne znadoše prosci gde će ni kuda će, no tamo amo te za njom, a ona opet daleko odvojila, a oni obodi konje i opet je stigoše.
A kad devojka vide zlu i goru, pusti jednu suzu, te buknuše strašne reke, te se zamalo svi ne potopiše, za devojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on plij na konju te za njom, ali pošto vide da mu je devojka odmakla, zakle je tri puta imenom božjim te stane i ona stade na onom mestu na kojem se nađe; onda je on uhvati, te za se na konja vrze i prepliva na suho, pa se uputi jednom planinom doma, ali kad dođe u najvisočiju planinu, obazre se, kad li mu devojke nema.