Bila jedna udovica sa jednim malim sinčićem. Nije imala nigde
ništa osim jedne male kućice i jedne bašte. Sirota udovica nije mogla ništa
raditi, jer je bila sakata, nego je od milostinje živela i dete hranila.
Pošto se mališa dokopa snage, reci će jedan dan majci: "Vala,
majko, sramota je da mi prosimo kada sam ja, hvala bogu, poodrastao. Nego daj
da mi prodamo ono malo baštice pa da kupimo konja, mogao bih ja već drva seci,
pa se oboje hraniti, a da drugome ne dodvoravamo." - "E moj
sinko", reci će mu mati, " sada da ja prodam bašticu pa da kupim
konja, ti, boj se, nećeš hteti dobro konja čuvati, pa će ga vuk pojesti, te
tako nećemo imati ni bašte ni konja". Jeste, ali bogme, mališa neće da se
okani, no saleti otud, saleti odovud, dok jedva mati ubedi i proda baštu da
kupi konja.
Pošto se Mališa dokopa konja, poče drva seci i prodavati, te je
nekako životario s majkom. Iako nisu imali da im se presipa, nisu bili ni
gladni, ni bez vatre. Jedno jutro naredi majka sinu da dotera kući suva drva,
jer da će taj dan prati haljine. "Dobro", reče mali, pa po običaju
poljubi majku u ruku i ode u drva. Kada je u šumu došao, pripi na jednoj
poljani konja da pase, a on ode sabirati po šumi suva drva. Ne potraja dugo, a
on začuje neku jaku jeku i pisku, pa potrči da vidi šta je i kako je. Kada dođe
nad jednu dolinu, ima šta i videti. Aždaja proždrla jelena, pa joj zapeli
rogovi u čeljustima, pa ne može ni natrag ni napred, no se muci i jeci. Čim
njega ugleda reci će mu: "Čuješ, momče! kumim te bogom i po bogu da si mi
brat, kad te je bog namerio sa tom sekirom, odseci ovome jelenu rogove i
oslobodi me muka". A jelen će mu: "Nemoj ako znaš za boga, nego ubij aždaju,
ne bi li živ ostao?" Mališa se stade misliti, misli, misli: e da sada počne
tući zmiju, može biti da će ona izbljuvati jelena, pa i njega proždreti, a
naposletku ona ga je prva bogom zaklela i pobratimila, te smisli da joj pomogne.
Brže bolje poleti tamo, te sekirom jelena po rogovima klep, klep, dok rogovi otpadoše,
te ga aždaja proždere.
Pošto aždaja pojede jelena, reci će mu: "E pobratime, ti mene
oslobodi smrti, a sad je red na mene da ti se odužim. Moj je otac zmijski car,
pa hajdemo njemu, on će te dobro darivati. Nego se nemoj prevariti, šta ti god
daje nemoj mu uzeti, nego mu traži prsten.". Mališa će te za njom a ona ti
ga uvede kroz pećinu, dođoše na jedno veliko polje, a nasred polja veliki sto,
a na njemu se zmijski car izležavao, a celo polje pritisle svakojake zmijurine.
Bogme kada zmije ugledaše carsku ćerku, načiniše joj poširok put, te se mališa
oslobodi, a bese se prepao kad je ugledao onoliku gamad. Kada aždaja dođe do
oca, sve mu ispriča šta je bilo i kako je bilo, kako je ovo momče oslobodilo i
kako je ga pobratila, i kako je ga dovela njemu da ga za to daruje. Kada to ču
car, reci će odmah mlađima da se momku natovari dvadeset tovara blaga i dade,
ali gle čuda, momak neće na to ni da pogleda, no će caru: "Hvala ti, care,
na blagu. Ako ćeš mi dati sto, daj mi taj tvoj prsten s ruke, a ako mi prsten nećeš
dati, ja ti neću ništa drugo".
Car mu je davao šta hoće drugo, samo ne prsten, ali on zapeo na
jednu: prsten te prsten. Car mu naposletku odgovori da mu prsten ne može dati,
a on se okrenu i pođe i reče caru i carskoj ćerci zbogom. Kada mali pođe, a
zmija, carska kći pođe za njim. "Kuda ćeš ti?" upita je otac.
"Kako kuda? Idem sa pobratimom glavom po svetu, kada ga ti ne htede
darivati onako kako je zaslužio". Caru bi zao ćerke, pa povrati mladica i
dade mu traženi prsten. Tada ga zmija posestrima isprati do onoga mesta gde su
se prvi put sastali, pa će mu: "Kad god ti što ustreba, prinesi prsten
blizu vatre, pa ćeš svega imati."
Mališa je u mislima za konja, a ne misli na prsten, a kada dođe
gde mu je konj pripit bio, kad ni konja ni od konja glasa, samo samar i četiri ploče,
a cela konja vukovi pojeli. Ko jadan ko žalostan, ne imajući kud kamo, uprti
samar na leđa, a četiri ploče metnu za pas, pa jedva, ni živ ni mrtav u mrtvi
mrak dođe kuci. Sve je dobro do sada, ali da vidiš sada jada, kada ga mati
opazi bez konja, pa još kada saznade da ga je vuk pojeo, stade ga grditi i ružiti,
dokopa štap, pa odovud pa otud, kao vola u kupusu. Ne dade mu ništa ni večerati,
niti u sobi spavati. On jadan, žalostan, ubijen i prebijen, gladan i pregladan,
savi se pa malko ovako umoran zaspa, taman kada po njemu počeše creva krcati i
gudeti, probudi se.
Tad se tek seti prstena, pa ga prinese vatri, a dva Arapa kažu njemu:
"Šta zapovedaš, gospodaru"? - "Zapovedam da mi podosta donesete,
i to odmah, svake đakonije, i punu avliju drva, sve suhotine, neka mi ima majka
sa čim pariti haljine". - "Sve će biti, gospodaru". Pokloniše se
i odoše. Dok je on dlanom o dlan udario, a to se sve ispuni kao sto je on
naredio, a on onako gladan primače se pa se one razne đakonije najede, a one
puste suhotine steče na vatru, pa uz nju leže i zaspa kao zaklan.
Ujutru mu mati poranila, jer se, bogme, ni njoj nije dalo spavati
- nije šala, ode konj, ode življenje! - pa iziđe pred kucu, kad ima šta videti:
puna avlija drva. Povrati se sad da budi sina, kad pogleda oko njega čudo,
probudi ga pa mu reče: "A šta je ovo, sinko?" - "Eto vidiš,
mati, to sam ti stekao za konja". - "A sto ti ne kaza svojoj majci sinoć,
nego te onako izbih". - "Evo ti kažem sad, nego kaži ti meni jesmo li
se sad pomirili". - "Jesmo, sine, jesmo", pa ga stade grliti i
ljubiti.
Tu ti je on neko vreme s majkom u izobilju živeo, pa se jednom
priseti i reče: "Što bih ja živio u ovako tesnoj kućici?", pa prinese
prsten k vatri, a dva Arapa kažu: "Zapovedaj, gospodaru!" -
"Zapovedam da mi na toj i toj mapi načinite kuću kao što je u cara, a u kući
nameštaj kao što je u cara, pa kada sve bude gotovo, da mene i majku tamo
preselite". Tu se oni poklone i odu, a on sa majkom zanoći u svojoj maloj
kućici, a kad se probudi ima šta videti; kao što je god naredio, sve onako učinjeno,
pa još i njega i majku mu preneli, a on niti je što čuo ni vidio. Sada on uživa
u kući, pa naredi majci da nikoga ispred kuće ne propusti, nego ko je gladan,
da ga nahrani, ko je žedan, da ga napoji, ko je bos, da ga obuje, ko je go, da
ga obuče. "Kad je" veli "nama ovako, neka i sirotinja živi."
Jedne večeri ovako sedeći, reći će sam sebi: "A kad je meni
ovako bog dao, zašto se ja ne bih oženio, da nisam sam?" pa se misli,
misli, dok nešto smisli, pa prsten primakne sveći, a Arapi kao i uvek:
"Zapovedaj, gospodaru". - "Zapovedam da mi donesete sultaniju,
carsku najlepšu ćerku". Oni se pokloniše i nestade ih, i za tili čas evo
ih gde donesoše sultaniju. Tu je on lepo dočeka i stade milovati, a bogme i ona
kada se vide u onako istom dobru kao i kod oca, pomisli da je on car, ili carević, pa stade i ona njega milovati, te ti
se tu lepo po zakonu venčaše i lepo živeše.
Kad car opazi da mu nema ćerke, stade je tražiti i raspitivati,
ali je nigde ne može pronaći, kao da je u vodu ili u zemlju propala. Tada car poče
obećavati veliko blago ko mu za ćerku kaže gde je, a to čula jedna stara badža
- veštica - pa od grada do grada, od vrata do vrata, dok je nađe i pozna, pa se
odmah vrati caru i pogodi se s njime za veliko blago da mu ćerku živu dovede.
Posto to sve lepo ugovori, uzme baka nekakvu kozu i šipku, pa os-bos opet od
vrata do vrata, dok opet dođe pred onaj dvor. Kada je bila blizu dvoru, opazi
je onaj bivši siromašak, pa će ženi: "Eno nekakve sirote zene, gole i
bose, no reci materi neka je svrati, pa neka je obuče, obuje i nahrani". -
"Prođi se, boga ti, starih babetina!" stade ga zena razbijati, a on
joj veli: "Neću ja da niko prođe mimo moju kuće gladan ni go. Kad je meni
bog dao, što ja ne bih sirotinji?"
Žena posluša muža, ode dole pa svrati staru, a svekrvi reče da joj
donese haljine. Kada svekrva ode da traži haljine, veštica će: "Boga ti,
sultanija, voli li te kako muž?" Sultanija se začudi pa će joj: "Boga
mi, miluje, ama mi je čudno odakle ti znaš da sam ja sultanija?" -
"Kako ja ne bih znala, kad ja svašta znam? Pa ja sam to i pripomogla da ti
budeš sultanija. Nego čuli me, hajde ti donesi oni njegov prsten da ja u njemu nešto
proučim, pa ćete deset puta vise voleti nego do sada". Davno se reklo:
"U zene duga kosa a kratka pamet, te ti i ona poverova babi, pa izleće
brze bolje ka njemu u odaju. Po njegovoj nesreći on bese zaspao, te mu ona
polako skine prsten s prsta, a svoj mu namače na prst, pa sa njegovim prstenom,
ode babi. Kada se baba dokopa prstena, reci će joj: "Hodi sedi, dušo, na
ovu kozu!" Ona sede, a baka sipkom udari po kozi, i obe odleteše. Nije šala,
brate, veštica i njezina sila, nalet je bilo od nas i naše kuce! Ona ti tako
leti, dok doleteše do cara, te mu baka preda ćerku i uze bakšiš. Kad se siromašak
probudi, zvao je ženu. Jeste, ali nje nema. Pozvao majku, pa pita za ženu, ali
mu ona odgovori: "Bogme ja ne znam, ja odo da potražim onoj babi što od
odela, a kada se vratih, ne nađoh ni jedne, te pomislih da nije tu s tobom u
odaji." - "E vala, gde je da je, ja ću je naći", pa brze bolje
za prsten, a kad pogleda, kad nema njegovog prstena nego mu ženin na prstu.
Sada odjednom kao da ga grom iz vedrog neba udari. Ko je žalosniji od njega?
Vide da je prevaren ali je verovao da ga žena nije prevarila, pa se brže bolje
preobuče u siromaške haljine i ode glavom po svetu. Kuda god je otišao, dođe u
Stambol, ama kako će sad da se sastane sa sultanijom? Misli, misli, pa smisli
te ode pravo pred carski dvor i prisloni se uz vrata. Carski ga čuvar opazi,
pomisli da je gladan, pa ga upita: "Šta ti tu čekaš?" - "Nemam
posla, pa bih rad da me primite u tu čuvarsku službu makar i za hranu a mogao
bi ako ništa bar čistiti puške." - "Dobro, dobro" reče mu čuvar,
"hajde unutra, dobićeš posla".
Tu ti se on sada ohrabri i namesti i za nekoliko meseci nauči
zanat, i postade prvi čuvar iza ascibaba. Posto je bio najbolji, svi čuvari išli
su svojim kucama na konak, a on sam ostao u ascinici. Da mu ne bi bilo neobično
samom po noći, nabavi jednu mačku i jedno kučence, koje je dobro gledao i
milovao. U carskom dvoru bila je jedna robinja, koja je iz ascinice u harem
nosila jelo, te ti se on s njome dobro upozna i pobratimi. Jednom će on njoj:
"Vala posestrimo, ja bih te nešto molio, ako mi daš reč da o tome nećeš
nikome ništa reci." - "Tvrđa je moja reč od kamena, pobro, kaži
slobodno". Onda će on njoj: "Vidiš ovaj prsten? Ja ću ovaj prsten
staviti, evo na ovaj kraj pilava i da dođe pred carevu ćerku". - "Hoću,
pobratime, da je i šta vise". Tu ti on stavi onaj sultanijin prsten u
pilav, a posestrima dobro uoči gde ga je stavio, pa okrenu onaj kraj pred
sultaniju, carsku cerku. Carska cerka kada zahvati drugi put pilav, ugleda
prsten u kasici. Čim ga vide, odmah ga poznade, a kako ne bi poznala svoj
najmiliji nakit? Brze bolje vešto sakri prsten da ne bi još neko video, pa ga
spusti u džep. Uveče kada ode da spava, zvala ona robinju sto ulazi u ascinicu
pa je upita: "Ti ulaziš u ascinicu; znaš li ima li kakav čuvar tamo?"
- "Ima" kaže "jedan, ima tri četiri meseca došao pa ga ascija
uzeo za najboljeg, a on sada naučio zanat pa je najbolji čuvar". - "A
znaš li gde spava?" - "Znam, spava u ascinici". - "A spava
li još neko s njim?" - "Jok, niko, samo sto ima kučence i mačku".
- "A znaš li ti nešto o ovom prstenu?" Pa joj izvadi prsten i pokaza.
Robinja se malko osmehnu, pa će: "Znam bogme. On je dobar i pošten čovek
pa sam se s njime pobratila, te me je on, posto sam mu dala reč da neću nikome
kazati, zamolio da pilav okrenem tako da prsten dođe ispred tebe". -
"E kad je tako, znaj da je ono moj bivši čovek, nego uzmi ove ženske
haljine pa mu nosi u ascinicu, neka se preobuče i neka s tobom dođe meni".
Robinja tako i uradi. Kad je njemu sve rekla, niko srećniji od
njega - obuče se u ženske haljine pa polagano za robinjom te ženi u odaju. Niko
nije bio srećniji od njih kad su se videli, kad prođe prva radost i milovanje, zapitaće
on ženu, gde je onaj njegov prsten. "Odnela ona baka", pa mu onda sve
ispriča šta se je i kako dogodilo. - "Zlo i naopako", odgovori on,
"nikad se vise nećemo moći našoj kuci vratiti!" - "Pa možemo se
mi i ovde ovako tajno sastajati i lepo živeti". Tako je i bilo. On ti je
preko dana bio u ascinici, a preko noći išao kod sultanije u dvor. Ne prođe
mnogo vremena - e, šta ćeš, sve u svoje vreme - a na sultaniji se njihov greh
opazi. Kada za to car saznao, bi mu velika muka, nije sala taka bruka, u
carskom dvoru i sa carskom ćerkom, pa je stade ispitivati, pa i na muke
stavljati da pokaže kim je greh učinila, ali ona ništa ne priznaje: "Ne
znam ja, nešto mi dolazi na san, a ko je i kako, ne znam!"
Car je toliko sluga namučio i posekao, sve uzalud: neće niko da
prizna ono sto nije učinio. Na kraju car pozove onu istu badžu, pa ce njoj sve
reći, a ona će mu: "Ima u ascinici jedan čuvar. On je onaj isti sto ti je ćerku
odveo bio, ja sam ga odavno poznala". Car odmah zovne slugu i naredi mu da
dovede čuvara sto je u ascinici. Kada su toga čuvara pred cara izveli, car bez razmišljanja,
bez straha osudi čuvara na smrt. Badža će na to caru: "Daj, care, meni dva
dželata, pa ću ga pogubiti". Car joj da, pa ti sirotog čuvara povedoše dželati
s badžom u jednu veliku planinu, i dovedoše ga nad jednu veliku rupu. Tu badža
naredi pa ga baciše u rupu, a za njim i baciše jednu veliku stenu. Za njim pošli
i mačka i kučence, te po babinoj naredbi i njih dvoje za njim baciše u jamu.
Kome bog pomaze, ne može mu niko nauditi, te tako bi i njemu. Kad ga baciše u
jamu, ne pade na dno, nego se zaustavi na jednom kraju i malo skloni, dok ona
stena protutnji, u tom i kuce i mace padnu pored njega.
Jeste, sad su muke, nema se šta jesti, a ne može da izađe, pa u
svome jadu stade milovati kučence i mačku i s njima gladnim gladan razgovarati.
Tako je prošlo dva dana, kad jednom u onome mraku napipa oko sebe, kad mu nema
ni mačke ni kučeta. Sada mu još teze bese nositi svoju sudbinu, ali ne potraja
dugo, dok se opet oni stadoše oko njega umiljavati. Kada ih poče milovati opazi
im na trbusima da su siti, pa će sam sebi: "Bogme su oni negde našli nešto
te se najeli, čekaću dok ogladne, pa ću za njima, ne bih li i ja našao nešto za
jelo". Do nekoliko krenu kuče i mačka opet da idu, a on ti se lepo uhvati kučencetu
za rep, pa za njim polako... Nisu dugo išli kad dođoše na čistinu, u nekakav
vilajet. Tu ti nigde ništa nema, samo miševi. Mačka i kučence, gladni, odmah skočiše
pa počeše daviti, a miševi svi pobegoše ka caru. Kada car opazi njega, zavikaše:
"Aman, gospodaru, ustavi tu vojsku, a traži šta god hoćeš". On viknu
na mačku i kuče te dođoše njemu, pa će caru: "Neću ti ništa drugo, nego od
te i te bake i takav i takav prsten!"
Car odmah zvao dva stara miša, te ih posla, i ne potraja dugo a
oni donesoše preko pedeset prstenova razne veličine, a to sve sto su od iste badže
pokupili. On razgleda sve prstenje, ali njegovog prstena tu nema među njima.
"Nema ovde moga prstena, nego odmah daj prsten ovamo, ili ću poslati sada
ovoga jednog slugu po veliku vojsku." - "Nema u babe vise ni jednog
prstena, osim jedan sto ga stalno drži pod jezikom, pa ga mi ne možemo nikako
ukrasti." - "Brze prsten kako znate, ili ću sad poslati po
vojsku!" Na to će jedan mali sakati mis, koji je se bojao ako se vojska
pusti da je on prvi na redu: "Ne puštaj, ako boga znaš, ja ću ići, pa što
god bog da! Nego, care, daj mi dva pouzdana i jaka druga, koji će me nositi,
jer ja sakat ne bih mogao otići!"
Car mu odmah da, i oni krenuše, te badži u sobu. Tu se mali
pomokri u saksije za vratima, pa u to smetnje zamelja rep, i reče drugovima:
"Čim ja zgrabim prsten, zgrabite Vi mene pa bežite", pa onda polako privuče
se k babi, koja spavaše, na prsa i bradu, pa joj onako mokar i prašnjav rep
suknu u nos. Baba kinu, a iz usta joj izlete prsten. Hromi ščepa brže bolje
prsten, a i ona dva druga hromoga, te umakoše pre nego sto se baba osvestila - utekoše
srećno i veselo, i odnese prsten da i drugove razvesele. Kada siromašak spazi
prsten, obradova mu se veoma. Jest, ali sada nema vatre, a bez vatre se ne može
ništa. Misli se šta će, dok se nešto priseti pa stade prebirati džepove i po
njegovoj sreći nađe jednu-dve šibice pa kresnu i prinese prsten, a Arapi odmah:
"Zapovedaj, gospodaru". - "Zapovedam da iznesete na oni svet
mene, mačku i kučku". I što bi dlan o dlan, svi se na vrh jame obreše.
Sada opet ukresa pa naredi Arapima te odmah donesoše babu, pa onda izvadiše onu
veliku stenu sto je baba za njim u jamu bacila. Najpre baciše babu u jamu -
jala, dušo, drži se zubima za vetar! - pa za njom gurnuše stenu. Leti baba,
leti stena, dok odjednom dolje u duboku rupu i osta tu zauvek.
Sada on uze prsten pa dođe blizu Stambola i zanoći u jednoj
kolibi. Uveče posto svi pospu, primače prsten k vatri, a kad Arapi iskočiše,
naredi im te ga odmah prenesu ka sultaniji u odaju. Kada ga ona vide, i oveseli
mu se i ožalosti. Oveseli se što ga opet vidi živa, a ožalosti se bojeći se da će
saznati car, pa da će ih oboje poseci. "Ne boj se ništa vise", reče
joj on, "ja sam opet prsten dobio", pa joj poče pričati šta je sve
pretrpeo, i kako je babu ubio i kako je opet do prstena došao. Tu se oni veriše,
a kad ujutro svanu, on neće da ide, te ga sluge prepoznaše i javiše caru. Car
odmah uze sobom dva dzelata, te dodje da ih oboje pogubi. Kad on opazi car i dželate,
brze bolje prikresa pa prinese prsten k vatri. Arapi iskočiše, a on naredi te
njegova četiri dželata spram carska dva stadoše.. Kad car vide to čudo, zavika
mu: "Ustavi te tvoje dželate, a ja ću svoje, da se malo
porazgovaramo." On to jedva dočeka, te ustavi dželate, a car ga upita ko
je i odakle je - pa mu ovaj reče: "Čestiti gospodaru, mene je bog dosada čuvao,
a tvoja kći koliko je meni mila, toliko sam i ja njoj, nego da nam i ti daš
dozvolu pa da se uzmemo".
Car se malo promisli, pa će mu: "Tako je suđeno. Dajem ti je,
samo pod uslovom da ostaneš uz mene". - "Lepo, čestiti gospodaru,
samo ćeš mi dati konja i kola da odem po majku, da je obradujem i ovamo
dovedem". Car mu to dopusti, te on dovede majku, pa car učini veliki korak
i venča ih. Ako su živi i danas su dobro.