Lovio jednom neki kralj u jednoj velikoj šumi i gonio divljač tako žustro da niko od njegovih ljudi nije mogao da ga sledi. Kad se približi veče, zaustavi se i pogleda oko sebe. Tada vide da je zalutao. Tražio je izlaz, ali ga ne nađe. Tada spazi jednu ženu koja je tresla glavom, i koja naiđe kraj njega. To beše veštica.
– Draga ženo – reče joj on – možete li mi pokazati put kroz šumu?
– Da, gospodine kralju – odgovori ona – ali pod jednim uslovom. Ako ga ne ispunite, nećete nikada izaći iz šume i moraćete tu i da umrete od gladi.
– Kakav je to uslov? – upita kralj.
– Ja imam kćer – reče stara – koja je toliko lepa da je ne možete naći na svetu. Ona je dostojna da postane vaša žena. Ako hoćete da je učinite gospođom kraljicom, pokazaću vam put iz šume.
Kralj iz straha pristade, i stara ga odvede u svoju kućicu, gde je njena kćerka sedela pored vatre. Ona dočeka kralja kao da ga je očekivala. On se uveri da je vrlo lepa, ali mu se ipak ne dopade pa ne mogaše da je gleda bez groze. Pošto podiže devojku na svoga konja, pokaza mu stara put i kralj se vrati u svoj kraljevski dvorac gde proslaviše venčanje.
Kralj je bio već jednom oženjen i sa svojom prvom ženom imao je sedmero dece, šest sinova i jednu kćer, i on ih je voleo iznad svega na svetu. Pošto se sada bojao da maćeha neće dobro postupati s njima, ili da će ih čak i mučiti, odvede ih u jedan usamljeni zamak, koji je bio u sredini jedne šume. Dvorac je bio tako skriven, a put je bilo tako teško naći, da ga ni on sam ne bi našao da mu jedna vila nije poklonila čudotvorno klupče konca.
Uvek bi klupče bacio preda se, ono se samo odmotavalo i pokazivalo mu put.
Ali, kralj je često išao svojoj dragoj deci, tako da je njegovo odsustvovanje palo kraljici u oči. Ona je bila radoznala i htede da sazna šta on sasvim sam radi u šumi. Dade njegovim slugama mnogo novaca i oni joj odadoše tajnu. Ispričaše joj i o klupčetu koje jedino može da pokaže put. Ona nije imala mira dok nije doznala gde kralj čuva ovo klupče. Zatim saši male svilene košuljice, a kako je od svoje majke naučila vradžbine, ušila je u njih čini.
Kad kralj jednom ode u lov, ona uze košuljice i ode u šumu. Klupče joj pokazivaše put.
Deca, koja su izdaleka opazila da neko dolazi, pomisliše da je to njihov dragi otac, i od silne radosti mu potrčaše u susret. Ona prebaci preko svakog po jednu košuljicu, i čim košuljica dodirnu njihovo telo, pretvoriše se oni u labudove i odleteše preko šume.
Kraljica se vrati kući presrećna. Verovala je da se oslobodila svojih pastorčića. Ali devojčica nije potrčala za braćom u susret, i ona o njoj nije ništa znala. Sutradan dođe kralj i htede da poseti svoju decu. Ali ne nađe nikoga sem devojčice.
– Gde su tvoja braća? – upita kralj.
– Ah, dragi oče – odgovori ona – oni su otišli, a mene su ostavili samu. I ispriča mu da je sa svoga prozorčića videla da su njena braća kao labudovi odleteli preko šume. Pokaza mu i pera koja su pala u dvorište, a koja je ona pokupila. Kralj se rastuži, ali nije ni pomislio da bi to nedelo izvršila kraljica. Pošto se plašio da mu i devojčicu ne otmu, povede je sa sobom. Ali ona se bojala maćehe i zamoli kralja da još samo ovu noć ostane u šumskom dvorcu.
Sirota devojčica je mislila: "Meni ovde više nema opstanka. Poći ću da tražim svoju braću." Kad se spustila noć, pobeže i pođe pravo u šumu. Išla je neprestano, cijelu noć i cijeli dan, dok od umora nije mogla dalje. Tada spazi lovačku kolibu, pope se gore i nađe sobicu sa šest krevetića, ali se ne usudi ni u jedan da legne, već se zavuče pod jedan, te leže na tvrdi pod gde htede da provede noć.
Kad je već sunce, trebalo da zađe, ču šum i ugleda šest labudova kako uleteše kroz prozor. Oni sedoše na pod i duvahu jedan drugoga dok ne oduvaše sve perje, a svoju labudovu kožu svukoše kao košulju. Tada ih devojčica pogleda i poznade svoju braću, obradova se i izmili ispod kreveta. Ni braća se nisu manje obradovala kad spaziše svoju sestricu. Ali je njihova radost bila kratka veka.
– Ti ne možeš ostati ovde – rekoše joj – ovo je razbojničko prenoćište, kad dođu kući i nađu te, ubiće te.
– Zar me ne možete zaštititi? – upita sestrica.
– Ne – odgovoriše braća – jer mi možemo svako veče samo četvrt sata da skinemo naše labudove kože, a poslije se opet pretvaramo u labudove.
Sestrica plačući reče:
– Zar se ne možete spasti?
– O, ne – odgovoriše oni. – Uslovi su preteški. Šest godina ti ne smiješ da progovoriš, ni da se smiješ, a za to vreme moraš da nam ispleteš šest košuljica od cvjetova narcisa.
Progovoriš li samo jednu reč, trud je uzaludan.
Dok su braća to govorila, prošlo je četvrt sata, i oni kao labudovi izleteše kroz prozor.
Devojčica je donela čvrstu odluku da oslobodi svoju braću pa makar je to stalo života.
Ona napusti lovačku kuću, ode u sredinu šume, sede na jedno drvo i tu provede noć.
Sutradan je brala narcise, pa otpoče da plete. Govoriti nije imala s kime, a za smeh nije imala volje. Ona je sedela i gledala samo svoj posao.
Pošto je tu već dugo boravila, dogodi se da je kralj te zemlje lovio u šumi i njegovi lovci dođoše do drveta na kome je sedela devojčica. Oni je pozvaše i rekoše:
– Ko si ti?
Ali ona ne odgovori.
– Siđi dole – rekoše oni – nećemo ti ništa nažao učiniti.
Ali ona samo klimnu glavom. A pošto su oni i dalje navaljivali s pitanjima, baci im svoja zlatnu ogrlicu misleći da će ih time zadovoljiti. Ali, oni nisu popuštali. Nato im ona baci svoj pojas, a kad ni to nije pomoglo, podvezice, i dalje sve što je imala na sebi i čega se mogla lišiti. Tako je ostala samo u svojoj košuljici. Ali se time nije mogla osloboditi lovaca. Oni se popeše na drvo, skidoše devojčicu i odvedoše je kralju. Kralj reče:
– Ko si ti? Šta radiš na drvetu?
Ali ona nije odgovarala. On ju je pitao na svim jezicima koje je znao, ali ona ostade nema kao riba. Pošto je bila tako lepa, kralja to dirnu i on je mnogo zavole. Ogrnu joj svoj kaput, uze pred sebe na konja i odvede u svoj zamak. Tada naredi da joj obuku skupocene haljine, te je u svojoj lepoti blistala kao vedar dan. Ali od nje se nije mogla izvući ni jedna reč. Za stolom je posadi pored sebe. Njena skromnost i dobrota toliko su mu se dopadale da je rekao:
– Jedino njom želim da se oženim i ni jednom drugom na svetu. Poslije nekoliko dana venčao se s njom.
Ali kralj je imao opaku majku koja je bila nezadovoljna ovom ženidbom i koja je govorila ružno o mladoj kraljici.
– Ko zna odakle je ova devojčura – reče ona – kad ne može da govori. Ona nije dostojna kralja.
Kroz godinu dana, kad kraljica donese na svet prvo dijete, stara joj ga oduze, a njoj, dok je spavala, namaza usta krvlju. Onda ode kralju i optuži je da je ljudožderka. Kralj to nije hteo da veruje niti je hteo da joj se išta nažao učini. A ona je stalno sedela i plela košulje i nije se obazirala ni na šta drugo. Idućeg puta, kada rodi lepog dečaka, izvršila je neiskrena svekrva istu prevaru. Ali kralj se nije mogao odlučiti da njenim rečima poveruje. Govorio je:
– Ona je suviše dobra da bi mogla da učini tako nešto. Kad ne bi bila nema, i kad bi mogla da se brani, dokazala bi svoju nevinost.
Ali kada je stara po treći put otela novorođeno dijete i kada je optužila kraljicu koja u svoju odbranu nije izrekla ni jednu jedinu reč, kralj nije mogao drugačije već morade da je preda sudu, koji je osudi na smrt.
A kad dođe dan kada je trebalo da se izvrši presuda, to bejaše upravo i posljednji dan od onih šest godina za vreme kojih ona nije smela ni da govori ni da se smije kako je oslobodila svoju dragu braću od čini. Svih šest košuljica bile su gotove, samo je na posljednjoj nedostajao rukavčić. Kad su je doveli do lomače, ona položi košulje na svoju ruku, a kad je stala gore i kad je baš trebalo da se upali vatra, osvrnu se unaokolo. Tada dolete šest labudova. Ona vid je da se njihovo spasenje približava i njeno srce od radosti zakuca brže. Labudovi doleteše do nje i spustiše se da bi mogla da im prebaci košulje.
Kad su ih košulje dotakle, spadoše labudove kože. Njena braća stajala su pred njom, a bila su mila i lepa. Samo najmlađi nije imao levu ruku, a mesto nje imao je na leđima labudovo krilo. Oni su se veselili, a kraljica ode kralju i reče:
– Najdraži mužu, sada smijem da govorim i da ti otkrijem da sam nevina i krivo optužena.
Tada mu ispriča o prevari stare koja je odvela i sakrila troje dece. Na veliku radost kraljevu dovedoše ih sada, a opaka svekrva je za kaznu privezana za lomaču i spaljena u pepeo. A kralj i kraljica sa njeno šestoro braće živeli su dugo godina u sreći i miru.
– Draga ženo – reče joj on – možete li mi pokazati put kroz šumu?
– Da, gospodine kralju – odgovori ona – ali pod jednim uslovom. Ako ga ne ispunite, nećete nikada izaći iz šume i moraćete tu i da umrete od gladi.
– Kakav je to uslov? – upita kralj.
– Ja imam kćer – reče stara – koja je toliko lepa da je ne možete naći na svetu. Ona je dostojna da postane vaša žena. Ako hoćete da je učinite gospođom kraljicom, pokazaću vam put iz šume.
Kralj iz straha pristade, i stara ga odvede u svoju kućicu, gde je njena kćerka sedela pored vatre. Ona dočeka kralja kao da ga je očekivala. On se uveri da je vrlo lepa, ali mu se ipak ne dopade pa ne mogaše da je gleda bez groze. Pošto podiže devojku na svoga konja, pokaza mu stara put i kralj se vrati u svoj kraljevski dvorac gde proslaviše venčanje.
Kralj je bio već jednom oženjen i sa svojom prvom ženom imao je sedmero dece, šest sinova i jednu kćer, i on ih je voleo iznad svega na svetu. Pošto se sada bojao da maćeha neće dobro postupati s njima, ili da će ih čak i mučiti, odvede ih u jedan usamljeni zamak, koji je bio u sredini jedne šume. Dvorac je bio tako skriven, a put je bilo tako teško naći, da ga ni on sam ne bi našao da mu jedna vila nije poklonila čudotvorno klupče konca.
Uvek bi klupče bacio preda se, ono se samo odmotavalo i pokazivalo mu put.
Ali, kralj je često išao svojoj dragoj deci, tako da je njegovo odsustvovanje palo kraljici u oči. Ona je bila radoznala i htede da sazna šta on sasvim sam radi u šumi. Dade njegovim slugama mnogo novaca i oni joj odadoše tajnu. Ispričaše joj i o klupčetu koje jedino može da pokaže put. Ona nije imala mira dok nije doznala gde kralj čuva ovo klupče. Zatim saši male svilene košuljice, a kako je od svoje majke naučila vradžbine, ušila je u njih čini.
Kad kralj jednom ode u lov, ona uze košuljice i ode u šumu. Klupče joj pokazivaše put.
Deca, koja su izdaleka opazila da neko dolazi, pomisliše da je to njihov dragi otac, i od silne radosti mu potrčaše u susret. Ona prebaci preko svakog po jednu košuljicu, i čim košuljica dodirnu njihovo telo, pretvoriše se oni u labudove i odleteše preko šume.
Kraljica se vrati kući presrećna. Verovala je da se oslobodila svojih pastorčića. Ali devojčica nije potrčala za braćom u susret, i ona o njoj nije ništa znala. Sutradan dođe kralj i htede da poseti svoju decu. Ali ne nađe nikoga sem devojčice.
– Gde su tvoja braća? – upita kralj.
– Ah, dragi oče – odgovori ona – oni su otišli, a mene su ostavili samu. I ispriča mu da je sa svoga prozorčića videla da su njena braća kao labudovi odleteli preko šume. Pokaza mu i pera koja su pala u dvorište, a koja je ona pokupila. Kralj se rastuži, ali nije ni pomislio da bi to nedelo izvršila kraljica. Pošto se plašio da mu i devojčicu ne otmu, povede je sa sobom. Ali ona se bojala maćehe i zamoli kralja da još samo ovu noć ostane u šumskom dvorcu.
Sirota devojčica je mislila: "Meni ovde više nema opstanka. Poći ću da tražim svoju braću." Kad se spustila noć, pobeže i pođe pravo u šumu. Išla je neprestano, cijelu noć i cijeli dan, dok od umora nije mogla dalje. Tada spazi lovačku kolibu, pope se gore i nađe sobicu sa šest krevetića, ali se ne usudi ni u jedan da legne, već se zavuče pod jedan, te leže na tvrdi pod gde htede da provede noć.
Kad je već sunce, trebalo da zađe, ču šum i ugleda šest labudova kako uleteše kroz prozor. Oni sedoše na pod i duvahu jedan drugoga dok ne oduvaše sve perje, a svoju labudovu kožu svukoše kao košulju. Tada ih devojčica pogleda i poznade svoju braću, obradova se i izmili ispod kreveta. Ni braća se nisu manje obradovala kad spaziše svoju sestricu. Ali je njihova radost bila kratka veka.
– Ti ne možeš ostati ovde – rekoše joj – ovo je razbojničko prenoćište, kad dođu kući i nađu te, ubiće te.
– Zar me ne možete zaštititi? – upita sestrica.
– Ne – odgovoriše braća – jer mi možemo svako veče samo četvrt sata da skinemo naše labudove kože, a poslije se opet pretvaramo u labudove.
Sestrica plačući reče:
– Zar se ne možete spasti?
– O, ne – odgovoriše oni. – Uslovi su preteški. Šest godina ti ne smiješ da progovoriš, ni da se smiješ, a za to vreme moraš da nam ispleteš šest košuljica od cvjetova narcisa.
Progovoriš li samo jednu reč, trud je uzaludan.
Dok su braća to govorila, prošlo je četvrt sata, i oni kao labudovi izleteše kroz prozor.
Devojčica je donela čvrstu odluku da oslobodi svoju braću pa makar je to stalo života.
Ona napusti lovačku kuću, ode u sredinu šume, sede na jedno drvo i tu provede noć.
Sutradan je brala narcise, pa otpoče da plete. Govoriti nije imala s kime, a za smeh nije imala volje. Ona je sedela i gledala samo svoj posao.
Pošto je tu već dugo boravila, dogodi se da je kralj te zemlje lovio u šumi i njegovi lovci dođoše do drveta na kome je sedela devojčica. Oni je pozvaše i rekoše:
– Ko si ti?
Ali ona ne odgovori.
– Siđi dole – rekoše oni – nećemo ti ništa nažao učiniti.
Ali ona samo klimnu glavom. A pošto su oni i dalje navaljivali s pitanjima, baci im svoja zlatnu ogrlicu misleći da će ih time zadovoljiti. Ali, oni nisu popuštali. Nato im ona baci svoj pojas, a kad ni to nije pomoglo, podvezice, i dalje sve što je imala na sebi i čega se mogla lišiti. Tako je ostala samo u svojoj košuljici. Ali se time nije mogla osloboditi lovaca. Oni se popeše na drvo, skidoše devojčicu i odvedoše je kralju. Kralj reče:
– Ko si ti? Šta radiš na drvetu?
Ali ona nije odgovarala. On ju je pitao na svim jezicima koje je znao, ali ona ostade nema kao riba. Pošto je bila tako lepa, kralja to dirnu i on je mnogo zavole. Ogrnu joj svoj kaput, uze pred sebe na konja i odvede u svoj zamak. Tada naredi da joj obuku skupocene haljine, te je u svojoj lepoti blistala kao vedar dan. Ali od nje se nije mogla izvući ni jedna reč. Za stolom je posadi pored sebe. Njena skromnost i dobrota toliko su mu se dopadale da je rekao:
– Jedino njom želim da se oženim i ni jednom drugom na svetu. Poslije nekoliko dana venčao se s njom.
Ali kralj je imao opaku majku koja je bila nezadovoljna ovom ženidbom i koja je govorila ružno o mladoj kraljici.
– Ko zna odakle je ova devojčura – reče ona – kad ne može da govori. Ona nije dostojna kralja.
Kroz godinu dana, kad kraljica donese na svet prvo dijete, stara joj ga oduze, a njoj, dok je spavala, namaza usta krvlju. Onda ode kralju i optuži je da je ljudožderka. Kralj to nije hteo da veruje niti je hteo da joj se išta nažao učini. A ona je stalno sedela i plela košulje i nije se obazirala ni na šta drugo. Idućeg puta, kada rodi lepog dečaka, izvršila je neiskrena svekrva istu prevaru. Ali kralj se nije mogao odlučiti da njenim rečima poveruje. Govorio je:
– Ona je suviše dobra da bi mogla da učini tako nešto. Kad ne bi bila nema, i kad bi mogla da se brani, dokazala bi svoju nevinost.
Ali kada je stara po treći put otela novorođeno dijete i kada je optužila kraljicu koja u svoju odbranu nije izrekla ni jednu jedinu reč, kralj nije mogao drugačije već morade da je preda sudu, koji je osudi na smrt.
A kad dođe dan kada je trebalo da se izvrši presuda, to bejaše upravo i posljednji dan od onih šest godina za vreme kojih ona nije smela ni da govori ni da se smije kako je oslobodila svoju dragu braću od čini. Svih šest košuljica bile su gotove, samo je na posljednjoj nedostajao rukavčić. Kad su je doveli do lomače, ona položi košulje na svoju ruku, a kad je stala gore i kad je baš trebalo da se upali vatra, osvrnu se unaokolo. Tada dolete šest labudova. Ona vid je da se njihovo spasenje približava i njeno srce od radosti zakuca brže. Labudovi doleteše do nje i spustiše se da bi mogla da im prebaci košulje.
Kad su ih košulje dotakle, spadoše labudove kože. Njena braća stajala su pred njom, a bila su mila i lepa. Samo najmlađi nije imao levu ruku, a mesto nje imao je na leđima labudovo krilo. Oni su se veselili, a kraljica ode kralju i reče:
– Najdraži mužu, sada smijem da govorim i da ti otkrijem da sam nevina i krivo optužena.
Tada mu ispriča o prevari stare koja je odvela i sakrila troje dece. Na veliku radost kraljevu dovedoše ih sada, a opaka svekrva je za kaznu privezana za lomaču i spaljena u pepeo. A kralj i kraljica sa njeno šestoro braće živeli su dugo godina u sreći i miru.